Ovo i nije web novela, nego znate vi da ja volim da pisem, pa moram malo da piskaram )))

Hmmmm... Znate onaj osećaj kada imate svašta da kažete, a jednostavno ćutite, kada bi ste porazbijali sve i svakoga, a jednostavno stojite, ono kada želite svašta da promenite, a ništa ne radite povodom toga. Onaj osećaj nemoguće želje.
Kada ste izgubljeni u nekom vremenu, nekom nestvarnom svetu gde je sve lepo i dobro, ono kada uživate u svemu, gde nema suze, gde nema bola. Ali to brzo nastaje,svađa se ponavlja, problemi su sve veći, sve je teže, ono lepo što je bilo nestaje, ostaje ono loše, i samo o tome se misli i priča, ali vi i dalje samo stojite i ćutite, stojite u vremenu, stojite i ne želite da se pomerite, jer vam je nekako lakše da vi budete krivi da vi budete "budale" koje sve upropaštavaju, od toga da neko drugi bude kriv, jer bol nanaet nekom drugom je mnogo teži od podnošenja našeg sopstvenog bola.

Kad se pričate, razgovarte o ozbiljnim stvarima, a vi jednostavno ćutite iz straha, jer ne želite da povredite tu osobu, a povređujete samog sebe,uništavate sebe. Polako propadate, ne znate gde ste, i šta ste, šta će se desiti, i šta uraditi.


Bol je tad sve što imate, suze idu, glava se gubi, vi se nalazite negde daleko, ali i dalje tu na istom mestu, odvratni osećaji vas probadaju, želite da vrištite, da odete, da nestanete, da vas nema! Ali to je ne moguće, jedina stvar koja bi promenila stvari jeste da i vi progovorite, da vi kažete nešto, da uradite nešto, ali nemate snage za to.
Tišina obuzima sobu, ali tišina zaista ima zvuk i mnogo toga se može zaključiti iz toga, ali nekad se zaključe pogrešne stvari.

Jedino što tad ostaje jeste da progovorite i kažete šta mislite. Jeste teško ali zapitajte se, šta je bolje tugovati ili nemati ništa?

Drugarstvo? Sta je zapravo drugarstvo? Da li je to onaj osecaj koji vas ispnjava, koji je tu uvek i zauvek, ili je to samo jedna prolazna faza? Da li se drugarstvo razlikuje od prijateljstva, ili je to jedno te isto?

Naravno mnogi bi rekli da jeste, ali ne i ja. Sasvim drugacije gledam na to. Znate onaj period kada ste sa nekom osobom u najblizem odnosu sve mu govorite, zasmejava vas, kad je potrebno tu je. Sigurno da znate, svako je imao takve trenutke i sigurno ih uvek ima, uvek se nadje osoba koja ce vam na trenutak izgledati bas kao ona prava, ono o cemu ste ceo zivot sanjali i mastali za tim, ona osoba koja je uvek tu.
Neki je nadju u ljubavi, neki u prijateljstvu, ali se svi mi nadamo tome u drugarstvu.
PO mom misljenju drugarstvo i prijateljstvo kao sto rekoh nisu sinonimi, jer drugarstvo je tu neko vreme, ali brzo prodje i ode, a prijateljstvo, pa prijateljstvo je nesto sasvim drugo, nesto sto dodje, i ostaje zauvek, kakve god prepreke naisle ono ce opstati, za razliku od drugarstva koje pred prvom preprekom poklekne.

Imala sam raznih drugarstava, ali jedno od najbolnijih i najgore podnetih jeste bas sa mojom nekadasnjom prijateljicom, nije ona bila savrsena kao sto niko od nas nije, jednostavno savrseno sam je volela, ali naravno doslo je do svadje, glupost ziva i tu se zavrsilo nase prijateljstvo, tada sam shvatila da to uopste nije bio pravi prijatelj jer da je bila prava drugarica, nase prijateljstvo bi opstalo i sad bi bile najbolje drugarice<3.

p.s. ne zaboravite da je za svadju, ako i za ljubav, uvek potrebno dvoje, jesam i ja kriva za sve sto se desva-sto se desavalo, ali ipak to je jos jedan dokaz da je to bilo samo drugarstvo, ne i prijateljstvo </3

Prizor koji cu pamtiti (Tema na jednom pismenom koji nisam radila) xDD

Prizor koji pamtim? Mnogo je takvih prizora, da li je to moja prva barbika, secam se jos uvek tog prizora kada je moj tata doneo kuci najnoviju barbiku, secam se kako sam vrisnula, osmeh mi je bio na licu danima, ili pak onaj trenutak kada sam prvi put krocila u vrtic, svih onih zbunjenih ociju koja su za trenutak zurila u mene, a onda nastavila bezbrizno da se igraju svako za sebe, ili je to onaj trenutak kada sam krenula u skolu, isti oni zbunjeni pogledi, onaj strah na licu, ali ipak i uzbudjenje, pocetak neceg novog divnog, takodje polazak u sredju skolu, kasnjenje od 45 minuta prvi dan, ulazak u ucionicu gde 18 devojaka i jedan momak sede i okrecu svoje glave ka meni, oblio me je znoj, i strah, ne ipak mislim da je prizor koji zaista pamtim i koji ce zauvek ostati urezan u mojoj glavi scena ulaska vojnika u moj stan, za vreme bombardovanja.
Naime bila sam kod tetke tokom celog bombardovanja, imala sam citave 3 godine, nisam znala sta se desava, znala sam da je nesto ozbiljno. Ali sam pojam bombardovanje zbunjivao me je. Sta su to bombe, opisivali su ih kao neko zlo, znala sam da su nanosile bol, tugu, strah, ali sta su zaista bile nisam znala.
Provodila sam dane brizno uz sestre i bracu, igrali smo se raznih igara, bilo je tu raznih anegdota. Kao sto je ljubomora mog brata, bio je ljubomoran na mene i moje sestre sto se igramo sa barbikama, i osisao ih, svi smo optizivali moju stariju sestru, dok nas brat nije priznao. Nakon toga odlucili smo da izadjemo napolje da se igramo sa njim da se to ne bi desvalo, imali smo srece nije bila uzbuna. Trcali smo smejali se na livadi koja nije bila kosena mesecima, nista se nije videlo. Nisam gledala kuda idem, i upala sam u saht, da jeste pomalo je smesno znam, ali i bolno, bila sam sva u ranama, jedva sam prezivela, nekako sam se uhvatila za ivicu sahta. I izasla svom snagom i velikim naporom mog tela, tetka je dotrcala do mene i odvela me je kuci, stavljala mi neki beli sprej, za koji nisam znala za sta je, samo da je uzasno pekao.
Neko je pozvonio na vrata, tetka je otvorila, stajala sam pored nje uplasena, ulazili su vojnici, mnogo njih u uniformama, srce mi je stalo. Ko su ti ljudi? Zasto su dosli? Jesu li to oni zli ljudi, sto bacaju one zle naprave, one bombe? Uskoro sam ugledala nekog coveka na lezaljci koju su nosili, prepoznala sam ga bio je to moj otac, zaledila sam se. Sta mu se desilo? Sta su mu ovi ljudi uradili? Tetka me je jako stegla za ruku. Krenule su mi suze.
Na kraju je usla moja mama rekla mi da idem u drugu sobu, nakon nekoliko minuta dugih kao nekoliko godina, mama je usla i objasnila mi da je tata imao nezgodu i da ce biti dobro, i da ne brinem. Pitala sam je da li je tatu nasla u prodavnici? Jer nam je istog tog jutra rekla da ide do prodavnice. Samo me je jako zagrlila. Osecala sam se lepo i zbrinuto u njenim rukama. Sve je to proslo u najboljem redu i moj otac je jos uvek ovde pored mene i sa mnom.
Svih ovih nekoliko dogadjaja spadaju u jedan, mozda previse opisanih situacija, ali bez ovih ne biste mogli da shvatite kako je bilo i kako sam se osecala.




LJUDI SAMO DA ZNATE OVE NEKE DETALJE SAM IZMISLILA!!! NIJE SVE ISTINA! IMA ISTINE, ALI MORALA SAM DA DODAJEM NEKE SITNICE DA BI BILO ZANIMLJIVIJE!

ahah mng je dobro...i ja ponekad izmisljam na pismenima da bi dobila dobru ocenu xD

Pa to mora. Vanja krsis pravila, a mod si. Postoji tema komentari web novela tu treba da komentarises