First topic message reminder :







Gledam kroz prozor sve je tako mračno, tmurno i otužno. A podne je i zlatno sunce je na sredini neba i obasjava ceo grad. Svi su nekako srećni nasmejani, puni vedrine svuda na ulici vide se samo osmesi, radost...
Sreća me je napustila pre nekoliko godina, kada sam izgubila sve vredno u životu. Drugarstvo, porodicu i ljubav. Sve je počelo jednom bezazlenom šalom. Uhvatili smo se svi za ruke i svi smo u isto vreme povikali ZAUVEK ZAJEDNO, celo društvo je bilo na okupu, svi smo se nasmejano zagrlili. Od tad je sve počelo da se ruši.

-Ej Andrijana(Ja) čekaj idemo zajedno kući. Idem kod babe koja živi tu odmah do tebe.
- Hajde, samo požuri već kasnim, i to već 15 minuta. Potrči.

Na putu ka kući Miloš i ja smo pričali o svemu, od fudbala do ljubavi. Rekao mi je da mu se sviđa Marija(moja najbolja drugarica) ali da zna da nikada neće biti sa njom jer ona ima dečka. Da ne zna šta će više sa sobom, da mu je očajnički potrebna devojka kako bi Mariju napravio ljubomornom, a i da bi zaboravio na nju.

Tu je sve počelo, naša velika ljubav. Naravno mi tada još to nismo znali. Počeli smo da se pretvaramo da smo zajedno da bi Marija njega pogledala, kada je saznala da smo zajedno, bila je presrećna, ali mi smo mislili da se ona samo pretvara, odlučili smo da nastavimo sa našom malom igrom.
Uskoro smo počeli da ilzlazimo svako veče, da se poveravamo jedno drugom, nisam imala tajne pred njim. Bio mi je nešto više od druga, bio mi je brat.
Imali smo nešto naše, nešto posebno. Nasmejana lica, prelepe poglede pune nade. Njegove zelene oči su mi uvek ulivale neku toplotu, ljubav i savršenstvo. Kada mi je jedno veče rekao zauvek zajedno, znala sam da ga volim, ali ne kao druga, ni kao brata, već kao pravu ljubav. Uplašila sam se, nisam smela tako da ga volim, znam da voli Mariju, iako je počeo da je zaboravlja, rekao mi je da je tu sad jedna nova, ali da nije siguran u njena osećanja prema njemu, i da neće ništa raditi povodom toga.
Znala sam da mi je njegova ljubav zabranjena ljubav, da nikada neću biti sa njim. Ali svaki put kada bi se videli njegove zelene oči ulivale su neku nadu, svaki zagrljaj, šala, ma samo jedan pogled činili su me najsrećnijom devojkom na svetu.
Posle nekog vremena rekla sam mu da imam nešto važno da mu kažem i da mu se neće verovatno svideti. Kada smo se našli, počela sam priču...

- Znaš kako Miloše ja sam skoro shvatila da te volim i to ne malo...
- Andrijana pa znaš i sama da ja tebe volim i to najviše i da ću uvek biti tu za tebe, pogotovo posle svega što si učinila za mene.
- Ali ti ne shvataš ne volim te kao druga, brata već kao DEČKA, zaljubila sam se u tebe.
Niz moje obraze je krenuo potok bisera, ubrzo sam bila crvena i nisam mogla da dišem.
Zagrlio me je jako i rekao od kad to osećaš, ja nisam siguran da li osećam to isto, mislim da sam se zaljubio u tebe, ali nisam siguran u to. Da li hoćeš da budeš moja prava devojka i da pustimo naša osećanja da nas vode? Možda je sudbina htela tako.
Pristala sam naravno, od tad mi je svaki dan bio prelep, ispunjen...
Imala sam sve, dečka, prijateljice, porodicu, SVE!
Ali sve je nestalo u jednom danu. Saznala sam da je Marija već neko vreme zaljubljena u Miloša, ali da nije ništa htela da radi jer je znala da je Miloš sa mnom.
Počela je non stop da priča o njemu, svaki razgovor se svodio na njega.
Nakon nekog vremena priznala sam joj da je naša veza bila samo laž do skoro, zbog druge devojke koja se sviđala Milošu, da sam mu samo pomagala, ali da smo se zaljubili jedno u drugo. I da to nije bilo namerno. Rekla mi je da me rezume i da je to u redu. Da bi i ona pomogla drugu, da to nije loše, ali bi ona rekla drugarici da se taj neko loži na nju.
Srce mi je puklo, nisam mogla više da ćutim kako da krijem od najbolje drugarice da je ona ta u koju se moj dečko, moja večna ljubav bio zaljubljen, ili je i dalje zaljubljen u nju?
Počela sam da plačem....

- Andrijana šta ti je? Nemoj da plačeš, šta se desilo.
- Marija izvini, stvarno izvini. Oprostićeš mi jel da?
- Daj šta ti je, pa nemam šta da ti oprostim. Smiri se nemoj molim te da plačeš.
- Zagrli me reci da me voliš i da ćeš zauvek biti moja najbolja drugarica.
- Andry pa ja ću uvek biti tu uz tebe i za tebe, ti to znaš, daj bre šta to pričaš...
- Moram da ti kažem nešto, molim te nemoj da se ljutiš na mene, nisam smela ništa da kažem ranije. Izvini.
- Zašto bih se ja ljutila na tebe, sve što imaš da mi kažeš reci mi, znaš i sama da ti nikada ništa nisam zamerila.
- Baš zbog toga se plašim mislim da ćeš mi ovo zameriti.
- Andry ja tebi ne mogu ništa da zamerim.
- Kad ovo čuješ nećeš tako misliti.
- Reci mi, pa ćemo da vidimo.

Udahnula sam duboko, nisam znala odakle da počnem, ni kako će se završiti.
- Pa ovako devojka zbog koje smo ja i Miloš počeli lažno da se zabavljamo si TI. Izvini stvarno, izvini, izvini, izvini.
- Ti hoćeš da kažeš da se Miloš sve vreme ložio na mene?
- Da to hioću da ti kažem.. Izvini što sam to krila od tebe, ali rekao mi je da ti ne kažem.
- Moram da idem Andry pričaćemo.

Gledala sam je kako odlazi i ništa nisam mogla da učinim, htela sam da da vrisnem, da joj kažem da mi je žao, da se kajem, htela sam da je vratim, htela sam da bude tu pored mene da ostane kraj mene, da me zagrli i da zaboravimo na sve. Ali nisam ništa učinila samo sam ostala da sedim na klupi i da plačem, nisam mogla da se zaustavim. Jedina osoba koja bi mi sad pomogla bio je Miloš, ali nisam mogla njega da pozovem, morala bih da mu kažem šta se desilo, i onda bi on znao da je i on Marijina ljubav, možda bi me i on ostavio, napustio. Bol koji sam osećala bio je neopisiv, nisam mogla da dišem, da razmišljam, nisam mogla ništa da učinim, a toliko toga sam htela.
Počela je kiša, jak pljusak, a ja sam i dalje nepomično plakala na klupi. Ta kiša je padala direktno na moje srce i pravila ogromne rupe koje su jako bolele, svaka kapljica jedan bol više.
Počelo je da grmi, da seva. U mojoj glavi se sve mutilo. Vrteli su se svi moji zajednički momenti sa Marijom, svaki zagrljaj, svaki smeh, svaka suza, svaka tajna, ceo život sam provela sa njom. I ja njoj to da učinim. Zašto sam pristala na tajnu vezu, to je najgori potez ikada, znala sam da će sve da pokvari.
Marija zašto mi nisi rekla da ti se Miloš sviđa, zašto si imala tajne, zašto si nešto krila od mene, zašto?
Buuuum!
Aaaaaaaaaaaaaaaaa...
Otvaram polako oči i dalje sam na istom mestu, u istoj situaciji, a taman sam se ponadala da je sve ovo samo jedan košmar. Da ovo sve sanjam, da sam u svom krevetu da je sve savršeno.
Moram da zovem Miloša, ne smem da ga lažem, da imam tajne. Moram mu sve reći, makar ga izgubila.
Otkucala sam mu poruku: Miloše dođi u park iza Markize, tu sam, znam da vreme nije baš najbolje za blejanje, ali si mi potreban, nešto se loše desilo, umreću.
Počela sam da drhtim, još više sam se rasplakala. Kako da mu kažem, kako a da ga ne izgubim.
Čuo se telefon, stigla mi je poruka: Stižem za dva minuta, drži se.
Ah, uvek je tu za mene, kao što smo rekali i u dobru i u zlu. Zauvek zajedno. A sad se nalazim u situaciji da sve to izgubim.
Trčao je ka meni, video je da mi je loše, bila sam sva mokra, tresla sam se. Spustila sam glavu, sakrila sam lice, da ne vidi da plačem.

- Bože Andry šta radiš na ovoj kiši, vidi treseš se.
- Nije mi hladno, dobro sam.
- Ne, nisi dobro. Vidim po tebi. Andry dušo šta ti se dešava, jel su te opet dirali tvoji, si se svađala sa njima?
- Zagrli me jako i ne puštaj me.
Zagrlio me je tako jako da sam bukvalno prestala da dišem, odjednom mi je bilo toplo, svaka suza je nestala, srce mi je bilo ispunjeno, mogla sam normalno da dišem, nisam se tresla, osmeh se pojavio na mom licu. Sve je bilo savršeno.
Ali trenutak je pokvario njegov glas.
- Reci mi sad šta je bilo, vidim da si se malo smirila?
- Ne znam odakle da počnem, plašim se da ćeš me napustiti, a ja ne mogu bez tebe, umreću ako me i ti ostaviš. Molim te nemoj da me napustaš...
Zagrlila sam ga i počela da plačem. Nisam znala odakle mi više toliko suza, kako sam mogla i dalje da plačem.
- Neću te nikada napustiti, znaš da ću ja uvek biti tu za tebe. Kao što smo rekli i u dobru i u zlu.
U isto vreme smo rekli "Zauvek zajedno"..
- Ali posle ovog što ćeš da čuješ, nisam znala veruj mi, rekla bih ti, danas sam saznala, izvini, molim te oprosti mi. Nisam trebala da pristanem na to. Izvini još jednom.
- Andry pričaš gluposti, daj bre, reci mi više šta se dešava. Ali hajde da se prvo pomerimo sa ove kiše.

Hodali smo ćutaći do najbliže zgrade, ja sam zapravo razmišljala kako da mu kažem sve što se desilo, što sam saznala. Ali nisam nalazila prave reči, nisam znala ni šta tačno da mu kažem.
Jedino što mi je stalno izlazilo iz usta je jedno obično "Izvini"...




U zgradi je bilo jako mračno, iako je sijalo svetlo, bio je mrak u mojim očima. Na srcu mi je stajao crni povez, i prenosio se na moje oči, jedva sam videla, stajala na nogama. Odakle da krenem, šta prvo da kažem....

- Znam da je glupo opet da ti kažem, ali izvini. Zaista mi je žao, nadam se da se nećeš ljutiti na mene.
- Daj bre Andry dosta više! Sad me već nerviraš, reci više o čemu se radi.
- Ovako. Znaš ono vreme kada smo mi počeli sa lažnim zabavljanjem, mislim jel se sećaš zašto smo sve to počeli.
- Zašto se vraćamo na ovo, dobro znaš da ja prema Mariji ništa ne osećam, da sam je zaboravio, a i dobro znaš da se ja njoj nikada nisam sviđao.

Počela sam još jače da plačem, kada sam to čula, srce se rascepalo na dva dela, na jednoj strani je bilo prijateljstvo, a na drugoj ljubav. Obe su stvari bez kojih ne mogu, potrebne su mi zajedno, ujedinjene, a sad su toliko daleko od mene, jedno od drugog. I u mogucnosti sam da izgubim oboje. Ali, sama sam kriva...

- Vidiš Miloše, danas sam saznala da je Marija ustvari bila dugo zaljubljena u tebe, da te voli i dalje, ali da nikada nije htela ništa sa tobom zbog mene.

Ne znam kako sam skupila snage da to kažem, nisam mogla više da izdrzim, noge su me izdale, pala sam na pod, suze su se samo lile kao Nijagarini vodopadi.
Miloš je samo nepomično stajao, gledao me i ćutao. Htela sam da ga pitam nešto, ali nisam znala šta i tako sam samo sedela i plakala gledajući u njega, u njegove zelene oči, koje su se punile suzama. Okrenuo se na drugu stranu, okrenuo mi leđa. Htela sam da ustanem da ga zagrlim, da ga privežem uz sebe, ali nisam imala snage.
Mnogo toga sam htela danas, ali nisam ništa mogla!

- Slušaj Andry ne znam šta da ti kažem, zbunjen sam trenutno. Ne znam ni šta da mislim. Ne znam šta bih ti rekao. Mislim da ću da odem kući da se istuširam, razbistrim glavu i javim ti se, može?

Nisam imala snage da mu odgovorim, nisam želela to, htela sam da ostane kraj mene, da bude tu. Da ne ode kao Marija. Da me ne napusti. Da bude tu. Kao što je rekao, kao što smo rekli, i u dobru i u zlu, ZAUVEK ZAJEDNO. Okrenuo se da me vidi, jer nije čuo odgovor, kada je video kako sedim sklupčana na podu, zagrlio me je jako.

- Slušaj Andry znaš da ću uvek biti tu za tebe, dobro znam šta ti se sve dešava kakav ti je život, na mene možeš uvek da računaš, znaš da te volim, ali nisam siguran sad u svoja osećanja prema Mariji. Ne znam da opišem osećanje. Ali hajde da pričamo sutra. Mogu li da te odvedem kući sad, da se odmoriš i ti, pa ćemo sutra pričati.

Samo sam lagano klimnula glavom, ne znam ni kako sam to uspela, ustala sam na noge, i dalje me je grlio, išli smo zagljeni do mene. Bila sam ispunjena, samo zbog tog jednog njegovog zagrljaja, tog dibvnog osećaja sigurnosti. Sigurnosti da će sve biti u redu, da se ništa neće promeniti. Tih 10 minuta su mi izgledali kao 2 minuta, brzo smo se razdvojili ostavio me je ispred ulaza. Poljubio nežno u obraz i okrenuo se da ide. Trčao je. A ja sam samo stajala i gledala kako on odlazi, nisam ništa mogla da učinim. Odlazio je od mene, napuštao me, a ja sam samo nepomično stajala u mestu.
Narednih nekoliko dana ležala sam u krevetu, držala svog malog medu u svom zagrljaju, zamišljajući sve one divne dane. Dane pune osmeha, radosti, sreće. Toliko toga nisam smela i nisam htela, a sad doliko toga želim i smem, ali nemam snage. Sve bih menjala, ali je kasno. Prošlost ne može da se izmeni, niti treba razmišljati o prošlosti, a ja sam živela u prošlosti, ja sam živela za prošlost.
Nekim danima sam samo ležala i gledala u jednu tačku, nisam razmišljala ni o čemu, niti sam mogla. Pogled mi je pio prazan, kao i ceo život, srce mi je bilo prazno. Zvonio mi je telefon, više puta, nisam marila, nisam se ni trudila da pogledam ko je.
Samo danas mi je telefon zvonio 30 puta, neko me je non stop zvao, slao poruke, a ja nisam mogla da pogledam, na kraju je ušla moja mama i javila se na telofn.

- Halo. ...
- Ne ovde nije Andry, ovde njena mama...
- Da, tu je...

Samo sam odmahnula glavom, nisam mogla da pričam.

- Izvini ne želi da se javi, samo je odmahnula glavom i nastavila da gleda u jednu tačku. Već danima leži na krevetu ovde, ne jede, ne pije, ne znam šta se dešava.
....
- Da razumem, nadam se da ćeš joj ti pomoći. Hajde dođi.
....
- Hajde hajde, čekam te.
....

Ne nisam želela nikoga da vidim, koga je to pozvala, ne ja neću dozvoliti da neko dođe, ne želim to. Pokušala sam nešto da izgovorim, ali sam samo bezuspešno otvarala usta.

- Mama. Ne. Ko to dolazi, ne želim.
- Andrijana, nema šta da želiš. Moraš, neću da te trpim više takvu.
- Mama, molim te.
Suze su krenule niz moje lice, nisam mogla da se suzdržim.
- Sad je dosta Andrijana, prevršila si svaku meru, vodim te odavde, neću više da mi se tu praviš nešto.
- Ali mama, ne pravim se, zaista se užasno osećam.
- Ne, Andijana, pokušavaš da izigravaš nevinašce, da se svi sažale na tebe, ali eto vidiš ja ti ne verujem i nemoj više da me nerviraš.

Opet mi se slošilo, nisam mogla da veurjem svojim ušima, da li je ovo samo još jedan od košmara koje sanjam ovih dana, ili je ovo zaista java. Da li je moguće da mi rođena majka ne veruje, da me i ona napušta da me svi napuštaju. Pala sam na zemlju, mama se nešto drala, vikala, kao i obično. Uvek se drala na mene, uvek me je kritikovala, pa čak i vređala. Ali da kaže nešto ovako nisam očekivala, ne od rođene majke, morala sam da pobegnem negde, negde gde me niko ne poznaje, u neku pustoš da se izdvojim od svega i svih. Ali nisam mogla ni da ustanem sa poda kamoli da odem negde.

- Daj dete nemoj više plakati, postaješ nepodnošljiva. Zar sam te tako učila?

Htela sam svašta da joj kažem, da je izvređam, da se posvađam sa njom, kao što to obično radim, ali opet nisam mogla. Zašto mi se ovo dešava? Oduvek sam mogla sve, ali sad sam postala toliko krha da nisam mogla ni da kažem dosta.

- Molim te Andrijana, ustani, jedi nešto, popij nešto, umrećeš ovde.

Da li sam ja to dobro čula, moja mama je meni rekla molim te, nikada mi u životu nije rekla molim te, niti me molila za nešto. Oduvek sam ja bila ta koja moli, ali da ona mene nešto zamoli to je bilo pravo čudo. Okrenula sam se ka njoj, i gledala je belo. Nisam mogla da verujem.

- Andrijana, molim te, za mene, samo se umij, popij malo vode, pojedi barem neko voće, barem nešto. Već tri dana ležiš tu i ništa ne stavljaš u usta.
- Nemam snage, mama. Ne mogu da ustanem, trudim se, ali mi ne uspeva.

Pomogla mi je da ustanem, da se umijem, popijem vode i pojedem nešto. Nisam znala gde se nalazim. Nikada mi ni u čemu nije pomagala, a sad stoji tu, pored mene, uz mene. Tu je da mi pomogne. Bio je to pravi šok za mene.
Čulo se zvono na vratima.

- Hm... To mora da je on, hajde da otvorimo Andry.

Ništa mi nije bilo jasno, ali pošla sam sa njom do vrata, jer me je ona držala na nogama, bez nje bi samo propala.
Otvorile smo vrata.
Kada sam videla ko je na njima, zaledila sam se. Srce mi je kucala nenormalno jako i brzo. Osećaj koji sam imala bio je nemoguć, prelep, a u isto vreme oblio me je neki strah, jeza i bol. Htela sam da poletim da ga zagrlim, ali je bilo teško, plašila sam se da me ne odgurne od sebe, da me ne odbaci. Strah me je nadjačao, samo sam stajala nepomično.
Prišao mi je zagrlio me je. Nisam mogla da verujem. Osećala sam se jedinstveno, kao nikada do sad. Mnogo mi je nedostajao, nisam ga videla više od godinu dana. A bio je samo moj, samo moj tata. A otišao je, napustio nas.
Nisam verovala da će se ikada vratiti, da će doći, a sad stoji pored mene, grli me. Počela sam da plačem, ali nisu to bile obične suze pune bola i patnje, to su bile suze radosnice, pune sreće i radosti. Značilo mi je to što je bio tu, što me je potapšao po leđima i pitao šta ti je malena. Počela sam da se smejem, niko me godinama nije zvao malena, svi su znali da me je tako samo tata zvao, i da kada me podsete na tatu da počinjem da plačem, ali sad sad mi je to toliko značilo, pomoglo mi da zaboravim na sve što mi se dešava i da mislim da će napokon sve biti u redu. Da će se nešto izmeniti, da će tuga ne stati i da će mi on pomoći da se srce zaleči.

- Tata, odkud ti? Šta ćeš ti ovde?
- Što? Nije ti drago što me vidiš, a mislio sam da će ti biti drago što me vidiš.
- Ne, Bože, naravno da mi je drago. Srećna sam što si tu. Ali nisam očekivala da te vidim.
- A Andry zlato, uvek ću biti tu kada ti budem bio potreban. A sad sam koliko vidim potreban. Šta se dešava?
- Idemo u moju sobu, pa ću ti ispričati. Ne znam šta ću sa sobom.

Ispričala sam mu sve, plakala sam, tresla sam se, ali mi je bilo lakše, jer sam imala njega kraj sebe, osobu koja će da me sasluša, da me zagrli. Da mi kaže da će sve biti u redu, poželela sam da ostane tu zauvek, osećala sam se spokojno.

- Slušaj me Andry, moram nešto da te pitam, zašto si se zatvorila u sebe, zatvorila u svoju sobu? Možda Miloš hoće da bude sa tobom, zašto si tu opciju odbacila? Zašto misliš da Marija neće da se druži sa tobom? Misliš da je njoj svejedno da izgubi dugogodišnju drugaricu. Poznajete se ipak od detinjstva.
- Ali tata, oni se vole, ne želim da im smetam. Volim Miloša, a ne mogu da budem sa njim, nije fer prema Mariji, jer znam da ga i ona voli. Možda više i od mene, nije zaslužila.
- Da, ali to nije razlog da se povučeš iz svega, možda Marija ne želi da bude sa njim, možda Miloš ne voli više Mariju? Mislim da bi trebalo sa njima da razgovaraš.
- Misliš?
- Da, prvo sa jednim, pa sa drugim, a potom i svo troje da učestvujete u razgovoru.
- Pozvaću ih odmah, ali samo ako ćeš ti da budeš tu uz mene, u ovoj sobi. Molim te.
- Naravno da ću biti uz tebe, ali mislim da to ne treba preko telefona da se raspravlja, nego da izađeš malo i popričaš.
- Pa onda ću da odem do Marije. Da li da joj se najavim, ili?
- Ma ne moraš, ipak ste drugarice. Slobodno idi do nje, ako nije kući ti idi do Miloša.
- Ali tata, da li hoćeš da pođeš sa mnom?
- Mislim da ne bi trebalo, mislim da ne treba da se mešam, ali ako ti budem bio potreban imaš moj broj u telefonu samo pozovi.
- Okej, idem sad.

Krenula sam sa osmehom na licu, prvi put posle nekoliko dana bila sam ispunjena, nisam se osećala toliko povređeno. Mislila sam da ništa ne može da mi pokvari rapoloženje, jer me je neka čudna sreća obuzela, neka nada. Nada da će sve biti u redu i da će se srećni dani vratiti. Da će sve biti u redu, da sve ovo što se desilo zaboravimo, i da nastavimo dalje.
Sreća je bila neopisiva, osećala sam se kao malo dete koje je upravo dobila svoju željenu igračku na poklon za rođendan, letela sam ulicom.
......
Ne, ovo je ne moguće. Da li mi se čini, ili su to oni? Zar to da mi urade? Zašto?
Tako su srećni zajedno, prelepi par. Kako su lepi, golupčići. Ali da mi to urade najbolja drugarica, i bivši dečko, tj još uvek dečko jer zvanično nismo raskinuli.
Nisam verovala svojim očima, ali oni su sedeli tu u obližnjem kafiću, smejući se, pričajući neke zanimljive stvari. Nisam to očekivala od njih.
Opet me je obuzeo onaj isti bol, tuga. Nisam mogla da stojim, suze su krenule niz moje obraze. Sela sam na obližnju klupu, spustila glavu u krilo i plakala. Život je bedan, nemam više razloga da živim, ustala sam krenula prema ulici, gde su brzom brzinom išli automobili. Zakoračila sam na ulicu, mislila sam da je to kraj.
Volim te Miloše, volim te Marija, volim te mama, volim te tata, volim vas sve.
Nastavila sam dalje, zažmurila sam, nisam mogla da gledam svoju smrt, ali to mi je bilo jedino preostalo, jedino rešenje za sve moje probleme.
Čula se sirena, škripanje guma, naglo kočenje, poletela sam, osetila sam kako mi se ruka oduzima, osetila sam bol, ruka mi je bila slomnjena.
Ali zar se bol oseća kada si mrtav, zašto ja još uvek mogu da mislim, i razmišljam? Još uvek sam stajala na nogama, u nečijem naručju. Polako sam otvorila oči.
Gledale su me prelepe zelene oči, to je bio on, moj anđeo čuvar, moja ljubav, moje sve.
Nasmejala sam se, osećala sam se zaljubljeno, ispunjeno. Spasao me je, ipak mu je stalo do mene, ipak me voli. Htela sam da skačem od sreće, da se radujem, ali nisam mogla da se pomerim, lepše mi je u njegovom zagrljaju.
On nimalo nije bio srećan, bio je ljut.

- Andrijana šta to radiš? Šta si to radila? Šta si to polušala? Da li si ti normalna?

Izdrao se na mene, svaki osmeh, svaka radost i spokojnost su nestali. Šta da mislim, šta da mu kažem, kako da mu objasnim, nisam bila spremna za ovo.
[color=orange]Odgurnula sam ga od sebe, to je bilo tako ne stvarno. Neočekivano, ja njega da odgurnem od sebe. Samo sam se okrenula i potrcala ka kući. Ušla sam u sobu zatvorila vrata, i naslonila se na njega plačući, razmišljala sam nekoliko trenutaka, i shvatila da je moja majka ustvari bila u pravu da treba da odem negde, da zaboravim na sve, da se opustim.
Sela sam za kompjuter, pretraživala škole daleko od mog mesta, daleko od Miloša, Marije, daleko od svega...
New internat school, to baš to sam tržila, savršeno je za mene. Spakovala sam se i krenula.
Ali sad je dolazio najteži deo, šta reći mojoj mami, šta reći tati.
Sišla sam dole i počela da pričam.
- Mama, tata. Odlučila sam da idem u drugu školu, u New internat school. evo vam nešto o školi.
- Ali zašto? Pitala me je mama.
- Mama zaista mi je žao, ali ne mogu da prolazim opet pričajući ovo. Zaista mi je teško, moram da se sklonim od svega. Da zaboravim na sve.
- Dobro, ali kako ćeš tamo, šta će biti?
- Ne brini mama, sve je sređeno. Samo se opusti i uživaj.

Pozdravila sam se sa mamom i tatom, bilo mi je jako teško. Slike naše porodice su se vrtele kroz moju glavu. Sve mi se vraćalo, čak i suze su mi se vrtile i opet krenule. Suze su išle polako i smireno.
Sela sam na voz i otišla.


NAKON GODINU DANA.

Sedim u vozu, drhtim. Ponovo se vraćam u svoj kraj. U svoje mesto. Moju nesreću.
Odlučila sam da se promenim, da sve promenim, da sve bude drugačije. Vratim svima za sve što su mi učinili, da se izborim za sebe. Svoje ime uvelčam, vratim onaj sjaj, sjaj kraljice.
U svemu sam bila glavna, u sve sam vodila, bila sam kraljica moje škole, mojeg grada.
A sve se to srušilo, sve se to uništilo. Pitam se samo zašto sam sebi to dozvolila. To da moja sreća leži u rukama jednog muškarca. Jednog dečka koji me nije vredan, koji me je izdao kada mi je najviše trebalo, a i prekršio obećanje, prekršio naše ZAUVEK ZAJEDNO, ostavio me samu i povređenu, nije mario za mene. I sad kad pomislim na ono naše, onu neku ljubav, ono prelepo osećanje, ispunjenje svih snova, svake radosti, onih zelenih očiju - svetlosti u svakom mraku, zaboli me sve, i stomak mi se prevrne, ali nastavljam dalje. Jer to sam ja borac u svemu, do skoro to ni ja sama nisam znala, sad znam ko sam, šta sam, ali ne znam kako će mi biti kada ih vidim, da li će me opet uhvatiti onaj osećaj tuge, bola, nemogućnosti da stojim, onaj strah, ona jeza, ili ću osetiti bes, grubost, gorčinu ono što zapravo osećam.
Sve veća neizvesnost me je hvatala. Vrtela sam ista pitanja u glavi, šta će biti, kako će reagovati? Da li će pokušati nešto protiv mene? Da li ću uspeti u svom planu?
Moj plan je nepogrešim, ne moguće je da mi propadne, ja sam predobra za neuspeh, ali znam da ću imati nekoliko padova, ali ustaću ja. Nije lako igrati protiv svoje najbolje drugarice, tačnije drugarice koja ti je bila najbolja drugarica, o kojoj sve znaš i koja zna sve o tebi. Toliko toga sam naučila i proživela u novoj školi, msm da ću ja biti zato u prednosti. Ali moram da vidim šta se izdešavalo u gradu, šta se dešava, ali naćiću prave osobe koje će mi pomoći da saznam sve.
"Ej ćaos, ovo je Andry, došla sam opet u grad, treba mi tvoja pomoć, jel bi došla do mene kasnije, pls?"
Vrtela sam telefon po rukama, grickala nokte, čekajući da mi odgovori. Nisam znala da li me i dalje poštuje, da li bi se sa mnom i dalje družila, ali mi je bila potrebna pomoć ito hitno, ako planiram da uradim to što hoću.
Zm zm... Čula se vibracija mog telefona, poruka, mora da je ona.
"Ej Andy, aj doćiću, samo reci kada, jedva čekam da te vidim, dugo te nije bilo."

Na železničkoj stanici.
- Mamaaa.
- Andry zlato moje.

Zagrlila sam je čvrsto, zadnjih godinu dana smo se baš zbližile, nisam znala da će mi ona ikada nedostajati, ali mi je mnogo nedostajala. Zagrlila me je čvrstoi pustila par suza. Suzdržala sam se da ne plačem da bi njoj bilo lakše. Krenule smo ga izlazu, ne pričajući ništa, bojala sam se. Određeni strah se opet pojavio, strah koji sam često osećala, nekada bez razloga nekada sa razlogom. Ali mi se činilo da sad imam i previše razloga za strah i paničenje. Htela sam da se okrenem i da se vratim nazad, nisam bila spremna za ovo. Stala sam pred sam izlaz, majka me je čudno pogledala i pogurala napred.
Zakoračila sam ispred železnice, neopisiv osećaj me je obuzeo, pomalo straha, pomalo sreće, ali najviše želje.
Želje za osvetom. Uništiću ih, sve polako, jedno za drugim, dok me ne budu molili za oproštaj. Niko neće smeti da mi uradi nešto slično, znaće ko sam i šta sam, jer ja znam ko sam i šta sam. Nisam Andrijana uplakana mala, već Andrijana srećna devojka.
Sunce me je obasjalo, za trenutak nisam ništa videla, zabolele su me oči. Zažmurela sam, i na trenutak pomislila "Daj Bože da je ovo sve samo san", ali kada sam otvorila oči i dalje sam bila ispred železnice, ulazila sam u taxi.
Kada sam ušla u kuću zatekla sam osobu kojoj sam se najmanje nadala da ću zateći.
- Tataaaa...
Pritrčala sam mu u zagrljaj, strah je nestao. Naravno da nema straha, moj tata je tu, moj anđeo čuvar, moja jedina nada, svetlo na kraju tunela.
- Odkud ti tata? Šta radiš ovde?
- Zar ne smem da te dočekam kod kuće, zar ne smem svoju ćerku posle godinu dana jako da zagrlim za dobrodošlicu?
- Naravno da smeš, drago mi je što si ovde, znaš da volim kada si pored mene. Ali mi je čudno što si ovde, kako si znao da dolazim, to je znala samo mama.
- Pa vidiš Andry, ja i tvoja majka smo se pomirili, onog dana kada si ti otišla, nismo znali kako da ti kažemo, a i nismo hteli to preko telefona, hteli smo uživo. Videli smo da ti je loše i nismo hteli da ti bude još gore. Osećam se grozno što ti nisam rekao, izvini.
- Aaaa. Izašao je neki čudan vrisak iz mog grla.
- Tako sam srećna zbog vas, hvala vam. Hvala, hvala, hvala.
- Na čemu to?
- Pa na tome što ste se pomirili, to mi je najlepši poklon na svetu, najlepsša i najbolja dobrodošlica. Ponovo na okupu cela porodica, to mi mnogo znači.
- Uf, kakvo olakšanje. Sad mi je srce puno, kada znam da ti ne smeta. Nego kako si mi ti? Da li si bolje?
- Dobro sam, nisam odlično, ali sam dobro, ali biću sve bolje. Odoh da se raspakujem, uskoro mi dolazi Joka.
- Zar se ti družiš sa njom? Zar nisi prestala da se družiš sa njom još od kad je tebe i Mariju posvađala?
Marija. Ta Marija. Kada sam čula njeno ime zaista me je nešto zabolelo, ne znam ni sama šta. Ali je bolelo. Nikada dok sam mislila o njoj, dok sam pričala o njoj, nisam pominjala njeno ime, već samo "ona". Bolelo me je kada zaista mislim o njoj.
O mojoj Mariji, mojoj najboljoj drugarici. Otrčala sam na sprat da se umijem, nisam smela da dozvolim sebi da se rasplačem pred tatom, znam da bi ga to jako zabolelo. Čudno me je gledao dok sam trčala do svoje sobe. Videla sam da mu ništa nije jasno.
Sela sam na krevet, ah dugo nisam bila u ovoj sobi, skoro da sam i zaboravila kako izgleda. Htela sam da izadjem odavde, da se vratim u školu, da odem iz ovog mesta. Toliko uspomena je bilo ovde, toliko bola, patnje.
Htela sam, ali nisam smela. Jedino što sam uspela jeste da izađem iz kuće. Šetala sam ulicom mog rodonog grada. Poslala sam Joki poruku da ne dolazi do mene, da se nađemo kod "Mačka". Stigla sam malo ranije, pa sam sela ispred, da je sačekam.
Čula sam neki žamor. Smeh, priču, radost. Okrenula sam se da vidim ko je. Bila je to neka grupa momaka, koja je razdragano išla meni u susret. Zagledala sam se u njih, pokušavajući da prepoznam ko su. Zastao mi je dah, te zelene oči. Ahhh...
Srce je jače zakucalo. Spustila sam pogled, okrenula glavu. Ne želim da me vidi, nisam spremna za to. Šta da mu kažem? Da li da mu se javim? Čelični nož mi se našao u grlu, pokušavala sam da progovorim, nisam uspela, gledala sam ga praznim pogledom, pokušavajući da kažem nešto. Disanje mi je stalo, počela sam da se gušim, ne mogu da dišem, ali pokušavam, sva koncentracija mi je bila na pokušajima disanja. Pričao je sa Stefanom, u jednom trenutku je okrenuo glavu, pogledao me i nastavio da priča. Opet je okrenuo glavu, onako zbunjeno me gledao. Zastao je sa pričom, nakon nekoliko trenutaka zaustavio se u mestu. U očima mu je bila tuga, bol, ali bilo je i sreće i ljubavi, ali mržnja i ljutnja je sve to nadjačavala. Znala sam da me je***o mrzi, ali nisam to zaista shvatila do ovog trenutka. Stajali smo tako gledajući jedno drugo opijeni ljubljavlju, ali ispunjeni mržnjom. Hteli smo da vičemo, da se posvađamo, znala sam da je hteo svašta da mi kaže videla sam mu u pogledu, u pokretima. Ceo svet se zaustavio, planeta se okretala oko nas. Nisam mogla više da ćutim.

- Ćao Miloše!
Eto progovorila sam, laknulo mi je, ali ipak je bolelo.
- Ćao Andry!
Nastavili smo da se gledamo, nisam znala šta da radim. Kada sam bila mlađa nakon jednog ćao skočila bih mu u zagrljaj, ali sad sam se plašila, oteraće me odbaciti, okrenuti leđa videla sam mu u očima. Ali odjednom svaki strah je nestao. Ne bojim se, napraviću glupost, ali neću zažaliti. Polako sam koračala ka njemu, prišla mu. Duboko se zagledala u njegove zelene oči i zagrlila ga. Nekoliko trenutaka stajao je zaleđeno, čula sam da mu srce jako kuca, da hoće da iskoči. Izvukao je svoje ruke iz mog zagrljaja, mislila sam da će me njima odgurniti, ali ne on me je zagrlio, jako me uhvatio. Taj kratak trenutak je trajao satima, ništa više nije bilo važno. Imam ga u zagrljaju, uz mene je sijala. Sve slike naše sreće su se pojavile, letele ispred mene, vrtele, nasmejala sam se - to ga je probudilo iz nekog njegovog sanjarenja. Gurnuo me je. Pogledao ljutito.

- Andrijana zaboga gde si ti bila ovih godinu dana, gde si nestala? Samo si otišla bez pozdrava, nisi se javljala na telefon, tvoji nisu hteli ništa da mi kažu. Tvoj tata me je kada sam došao kod tebe ljutitio oterao. Šta sam ti ja uradio? Kako si mogla to da učiniš?
- Miloše nemoj, dovoljno mi je bilo ovih godinu dana što sam jela sebe, što sam plakala, što sam se uništavala, misliš da je meni bilo lako, da sam samo otišla sa osmehom na licu. E pa nije mi bilo nimalo lako, ubijala sam se. A ti - ti verovatno nisi ni pomislio na mene ovih godinu dana, otišao si njoj, ostala sam sama. Sve se uništilo.
Suze su samo krenule, obrisala sam ih. Nisam htela da plačem ovde, pred njim.
- Ja nisam pomislio na tebe, ja otišao negde? Ja nisam nigde otišao, tražio sam te još od one večeri u zgradi tebe nije bilo. Bežala si od mene, odlazila, a tako sam te trebao, tako mi je bilo potrebno da te zagrlim poljubim....
Uhvatio se za glavu, videla sam mu suze u očima, užasno je bolelo. Bol je bio svuda i zadržavao se, sav onaj bol od predhodnih godinu dana koji sam zadržavala u sebi izleteo je i udario pravo u najslabiju tačku - srce.
- Ja ja ja... Izvini. Moram da idem, ne mogu.
- Opet ideš. Opet me ostavljaš.
- Hajde da se nađemo večeras negde da pričamo sami, bez tvojih drugova. Glupo je sada i ovde pričati. Poslaću ti poruku. Ćao.
Okrenula sam se i pošla ka Joki, zagrlila sam je jako.
- Idemo odavde, idemo u "Kvatro" tamo ćemo se ispričati.

Pričale smo satima. Pričala mi je sve sitnice, sve stvari koje su se dešavale. Šta se pričalo o meni, šta su ljudi mislili. Čak sam neko vreme bila glavna, sve je zanimalo zašto sam otišla, zašto sam pobegla, nikom ništa nije bilo jasno. Imala sam sve, bukvalno sve, a ipak sam sve ostavila i otišla, napustila sve. Rekla mi je da je Marija neko vreme bila baš tužna i slomljena, nije joj bilo jasno zašto sam pobegla. Da je neko vreme samo sama provodila minute, sate, dane... Ali da je nekako nastavila, i pregurala taj bol, tačnije Miloš joj je pomogao. Počeli su intenzivno da se druže nakon mog odlaska, bili su nerazdvojni. Zajedno su tugovali, delili bol. Naposletku su se posvađali niko ne zna zašto, ali su odjednom prestali da pričaju, da se druže, nisu se čak ni gledali. To ih je još više povredilo.
Sve te priče jako su uticale na mene. Šta da radim? Šta da mislim? Da li da se javim Mariji? Da li je tačno da je patila što sam otišla, ili je patila zbog nečeg drugog? Da li i dalje voli Miloša? Da li mene i dalje voli, ili me kao i Miloš mrzi? Da li je ogorčena na mene?
Ni na jedno pitanje nisam imala odgovor, ali morala sam da saznam odgovore, a jedini način za to je da nju pitam. Okrenula sam njen broj, drhtali su mi prsti.

- ....
- Halo, ovde Andrijana, da li je tu Marija?
- ....
- Da došla sam, dobro sam dobro sam, ne plačem naravno, nego mi nešto drhti glas nisam sigurna zašto. Da li je tu Marija?
- ...
- Nemojte da joj kažete da sam ja.
- ....
- ...
- Halo Marija ovde je Andry.
Ništa se nije čulo, samo ubrzano disanje sa druge strane slušalice.
- Ej Marija reci nešto.
- ...
- Izvini za sve, zaista želim za sve da se iskupim, da li možemo da se nađemo u gradu da se ispričamo?
- ...
- Dobro, u 16 h u Velikom Parku.
- ....
- Vidimo se.

Ahh bilo je lako pozvati je, ali šta reći kada se nađemo, da li da se pozdravim sa njom poljubcom u obraz, da li da je zagrlim. Šta da joj kažem, odakle da počnem. Strah mi je obuzimao telo. Počela sam da drhtim. Nikada nisam ni mogla da zamislim da ću se plašiti susreta sa Marijom, a eto sad drhtim od straha. Već je bilo 17 i 30.
Krenula sam polako ka Velikom Parku, jedva sam hodala. Sela sam na našu klupu u parku i čekala je.
Približavala mi se prelepa devojka, plave kose. Odmah sam je prepoznala bila je to moja Marija, moja drugarica. Srce je počelo da skače. Razmišljala sam zašto smo se uopšte našle, možda nije trebalo. Možda nisam bila spremna za ovo.
- Ćao Andry.
- Ćao Marija.
- Otkud ti? Šta setila si nas se?
- Ne znam ja ko je otišao ono veče od mene.
- Hah, još uvek na to misliš, e pa vidiš ja da sam mogla ja bih ostala.
- Ne, Marija ti si mogla, nisi htela. Da si htela pružila bi mi podršku i ovo bi sve zajedno progurale, a ne da se smuvaš sa Milošem čim ja odem. Čim nisam bila tu izdala si me, znaš li kako se osećam.
Nikada ovo nikome nisam rekla, niti sam ja sama prihvatala ovo, nisam želela da verujem u sve ovo. Ali sad kada sam joj rekla, saznala sam ono najgore, izdala me je najbolja drugarica. Uz izdaju ide i bol, suze su pošle niz moje lice, nisam mogla i nisam htela da ih zaustavim, htela sam da vidi koliko me boli, koliko me je povredila.
- Andry to nije tačno.
- Šta bre nije tačno? Ej Marija videla sam vas, zagrljene u kafiću srećne. Zaljubljene.
- Nikad nisam bila sa njim Andry, stvarno ti kažem. U nekim trenucima sam želela da budemo zajedno, ali mi se nije dalo, nisam mogla to zbog tebe, nisam htela tebe da povređujem znam koliko ga voliš ili si ga volela.
- Da li je tako bilo? Mnogi su mi rekli da ste bili non stop zajedno, da ste bili u vezii.
- Slušaš tuđe priče, dobro znaš da su sve to trčevi, oduvek ih je bilo, oduvek su hteli da nas posvađaju. Da nas razdvoje. Da nas nema. Nikada se nismo opterećivale time, a sad im veruješ. Ozbiljno ti kažem sa njim nisam bila.
- Ali Joka je rekla....
Zastala sam. Ne mogu da verujem, maloj glupači sam poverovala. A oduvek je bila ljubomorna, oduvek je htela da nas uništi.
- Joki si poverovala. Bože Andry našta si spala. Zar ćeš pre verovati Joki nego meni?
- Izvini, ispala sam glupa. Ali ona neće proći tako lako, ne zna ona sa kim se kači.
- Ahaha, mislim da znaš, sećaš se kada smo je...
Pričale smo satima o našim dogodovštinama, o detinjstvu, o zajedničkom životu. Mnogo mi je nedostajala, iako nisam htela da priznam to. Osećala sam se sigurno i spokojno uz nju. Trebala mi je. Pomirile smo se, povratile ono naše, nešto posebno, ništa nije toliko lepo kao ljubav najboljih drugarica, niko to ne može da uništi, koliko god da imale uspona i padova i dalje smo zajedno jedna uz drugu. Tako će zauvek i ostati.

Ostalo je samo još jedna stvar da učinim. Činjenica da sam pogrešila mnogo mi je smetala, i htela sam to da ispravim, da promenim, da vratim vreme. Da se vratim u nešto staro, u onaj deo života kada smo svi mi bili samo deca. Mala dečurlija, puna sreće i ljubavi. U ono vreme kada smo samo bili drugari, kada ništa nije bilo važno, ništa nije moglo da pokvari raspoloženje, suze nisu postojale, bili smo tu jedni za druge.
Stisla sam zube i okrenula broj.
- Halo.
- ...
- Da, Miloše ja sam.
- ...
- Hajde dođi do klupice iza Markize.
- ....
- Hajde, čekam te čekaš me.
Spremila sam se brzo i krenula polako ka klupici kada se sve ono desilo, kada se ceo svet srušio, kada je svaka kapljica kiše stvarala ranu na srcu i udarala tako jako da sam gubila dah.
Flashback
- Andrijana šta ti je? Nemoj da plačeš, šta se desilo.
- Marija izvini, stvarno izvini. Oprostićeš mi jel da?
- Daj šta ti je, pa nemam šta da ti oprostim. Smiri se nemoj molim te da plačeš.
- Zagrli me reci da me voliš i da ćeš zauvek biti moja najbolja drugarica.
- Andry pa ja ću uvek biti tu uz tebe i za tebe, ti to znaš, daj bre šta to pričaš...
- Moram da ti kažem nešto, molim te nemoj da se ljutiš na mene, nisam smela ništa da kažem ranije. Izvini.
- Zašto bih se ja ljutila na tebe, sve što imaš da mi kažeš reci mi, znaš i sama da ti nikada ništa nisam zamerila.
- Baš zbog toga se plašim mislim da ćeš mi ovo zameriti.
- Andry ja tebi ne mogu ništa da zamerim.
- Kad ovo čuješ nećeš tako misliti.
- Reci mi, pa ćemo da vidimo.

Udahnula sam duboko, nisam znala odakle da počnem, ni kako će se završiti.
- Pa ovako devojka zbog koje smo ja i Miloš počeli lažno da se zabavljamo si TI. Izvini stvarno, izvini, izvini, izvini.
- Ti hoćeš da kažeš da se Miloš sve vreme ložio na mene?
- Da to hioću da ti kažem.. Izvini što sam to krila od tebe, ali rekao mi je da ti ne kažem.
- Moram da idem Andry pričaćemo.
Gledala sam je kako odlazi i ništa nisam mogla da učinim, htela sam da da vrisnem, da joj kažem da mi je žao, da se kajem, htela sam da je vratim, htela sam da bude tu pored mene da ostane kraj mene, da me zagrli i da zaboravimo na sve. Ali nisam ništa učinila samo sam ostala da sedim na klupi i da plačem, nisam mogla da se zaustavim. Jedina osoba koja bi mi sad pomogla bio je Miloš, ali nisam mogla njega da pozovem, morala bih da mu kažem šta se desilo, i onda bi on znao da je i on Marijina ljubav, možda bi me i on ostavio, napustio. Bol koji sam osećala bio je neopisiv, nisam mogla da dišem, da razmišljam, nisam mogla ništa da učinim, a toliko toga sam htela.
Počela je kiša, jak pljusak, a ja sam i dalje nepomično plakala na klupi. Ta kiša je padala direktno na moje srce i pravila ogromne rupe koje su jako bolele, svaka kapljica jedan bol više.
Počelo je da grmi, da seva. U mojoj glavi se sve mutilo. Vrteli su se svi moji zajednički momenti sa Marijom, svaki zagrljaj, svaki smeh, svaka suza, svaka tajna, ceo život sam provela sa njom. I ja njoj to da učinim. Zašto sam pristala na tajnu vezu, to je najgori potez ikada, znala sam da će sve da pokvari.
Marija zašto mi nisi rekla da ti se Miloš sviđa, zašto si imala tajne, zašto si nešto krila od mene, zašto?
Buuuum!
Aaaaaaaaaaaaaaaaa...
Otvaram polako oči i dalje sam na istom mestu, u istoj situaciji, a taman sam se ponadala da je sve ovo samo jedan košmar. Da ovo sve sanjam, da sam u svom krevetu da je sve savršeno.
Moram da zovem Miloša, ne smem da ga lažem, da imam tajne. Moram mu sve reći, makar ga izgubila.
Otkucala sam mu poruku: Miloše dođi u park iza Markize, tu sam, znam da vreme nije baš najbolje za blejanje, ali si mi potreban, nešto se loše desilo, umreću.
Počela sam da drhtim, još više sam se rasplakala. Kako da mu kažem, kako a da ga ne izgubim.
Čuo se telefon, stigla mi je poruka: Stižem za dva minuta, drži se.
Ah, uvek je tu za mene, kao što smo rekali i u dobru i u zlu. Zauvek zajedno. A sad se nalazim u situaciji da sve to izgubim.
Trčao je ka meni, video je da mi je loše, bila sam sva mokra, tresla sam se. Spustila sam glavu, sakrila sam lice, da ne vidi da plačem.

- Bože Andry šta radiš na ovoj kiši, vidi treseš se.
- Nije mi hladno, dobro sam.
- Ne, nisi dobro. Vidim po tebi. Andry dušo šta ti se dešava, jel su te opet dirali tvoji, si se svađala sa njima?
- Zagrli me jako i ne puštaj me.
Zagrlio me je tako jako da sam bukvalno prestala da dišem, odjednom mi je bilo toplo, svaka suza je nestala, srce mi je bilo ispunjeno, mogla sam normalno da dišem, nisam se tresla, osmeh se pojavio na mom licu. Sve je bilo savršeno.
Ali trenutak je pokvario njegov glas.
- Reci mi sad šta je bilo, vidim da si se malo smirila?
- Ne znam odakle da počnem, plašim se da ćeš me napustiti, a ja ne mogu bez tebe, umreću ako me i ti ostaviš. Molim te nemoj da me napustaš...
Zagrlila sam ga i počela da plačem. Nisam znala odakle mi više toliko suza, kako sam mogla i dalje da plačem.
- Neću te nikada napustiti, znaš da ću ja uvek biti tu za tebe. Kao što smo rekli i u dobru i u zlu.
U isto vreme smo rekli "Zauvek zajedno"..
- Ali posle ovog što ćeš da čuješ, nisam znala veruj mi, rekla bih ti, danas sam saznala, izvini, molim te oprosti mi. Nisam trebala da pristanem na to. Izvini još jednom.
- Andry pričaš gluposti, daj bre, reci mi više šta se dešava. Ali hajde da se prvo pomerimo sa ove kiše.

Hodali smo ćutaći do najbliže zgrade, ja sam zapravo razmišljala kako da mu kažem sve što se desilo, što sam saznala. Ali nisam nalazila prave reči, nisam znala ni šta tačno da mu kažem.
Jedino što mi je stalno izlazilo iz usta je jedno obično "Izvini"...
U zgradi je bilo jako mračno, iako je sijalo svetlo, bio je mrak u mojim očima. Na srcu mi je stajao crni povez, i prenosio se na moje oči, jedva sam videla, stajala na nogama. Odakle da krenem, šta prvo da kažem....

- Znam da je glupo opet da ti kažem, ali izvini. Zaista mi je žao, nadam se da se nećeš ljutiti na mene.
- Daj bre Andry dosta više! Sad me već nerviraš, reci više o čemu se radi.
- Ovako. Znaš ono vreme kada smo mi počeli sa lažnim zabavljanjem, mislim jel se sećaš zašto smo sve to počeli.
- Zašto se vraćamo na ovo, dobro znaš da ja prema Mariji ništa ne osećam, da sam je zaboravio, a i dobro znaš da se ja njoj nikada nisam sviđao.

Počela sam još jače da plačem, kada sam to čula, srce se rascepalo na dva dela, na jednoj strani je bilo prijateljstvo, a na drugoj ljubav. Obe su stvari bez kojih ne mogu, potrebne su mi zajedno, ujedinjene, a sad su toliko daleko od mene, jedno od drugog. I u mogucnosti sam da izgubim oboje. Ali, sama sam kriva...

- Vidiš Miloše, danas sam saznala da je Marija ustvari bila dugo zaljubljena u tebe, da te voli i dalje, ali da nikada nije htela ništa sa tobom zbog mene.

Ne znam kako sam skupila snage da to kažem, nisam mogla više da izdrzim, noge su me izdale, pala sam na pod, suze su se samo lile kao Nijagarini vodopadi.
Miloš je samo nepomično stajao, gledao me i ćutao. Htela sam da ga pitam nešto, ali nisam znala šta i tako sam samo sedela i plakala gledajući u njega, u njegove zelene oči, koje su se punile suzama. Okrenuo se na drugu stranu, okrenuo mi leđa. Htela sam da ustanem da ga zagrlim, da ga privežem uz sebe, ali nisam imala snage.
Mnogo toga sam htela danas, ali nisam ništa mogla!

- Slušaj Andry ne znam šta da ti kažem, zbunjen sam trenutno. Ne znam ni šta da mislim. Ne znam šta bih ti rekao. Mislim da ću da odem kući da se istuširam, razbistrim glavu i javim ti se, može?
End Flashback

Sedela sam na klupi sećala se trenutaka, sećala se svega.
- Ćao Andry.
Srce je zakucalo jako, želelo je da poleti, da izleti da ode da ga zagrli, da ga poljubi.
- Ćao Miloše.
Rekla sam to jako drhtavim glasom.
- Andry jesi dobro?
- Nisam, pogrešila sam, izvini. Mislim da je vreme da ti kažem zašto sam otišla, otišla sam jer sam jedan dan videla tebe i Mariju zagrljene srećne.
- Da li si ti normalna? Pa ja nikad nisam bio sa njom, nikad? Voleo sam samo tebe, i voleću samo tebe.
- Izvini zaista. Pogrešila sam, pogrešno sam shvatila.
- Ma opušteno, svako greši, ali ja opraštam.
- Hvala ti.
Zagrlila sam ga jako, osećala sam se spokojno.
- Zauvek.
- Ne Andry ne mogu da budem odmah sa tobom, zauvek ću biti uz tebe, ali trenutno ne mogu, i dalje sam jako zbunjen i jako povređen. Žao mi je.
- Nema veze Miloše, nije važno. Pričaćemo. Idem kući, čućemo se.
- Hoćeš da te otpratim?
- Ne moraš, biće mi još teže, molim te da idem sama.
- Ali ako ti se nešto desi ubiću se.
- Ne brini, blizu mi je kuća, neće mi ništa biti.
Poljubila sam ga u obraz i otišla. Sad on nije tu, sada sama sam, nema naše priče, nema više nas, sve je lepo ostalo iza nas. Više nema me, više nema me za njega, i sada znam zauvek izgubilo se sve, i svemu je kraj i jako loš je osećaj, više ne želim ga, nije on onaj pravi. Ali znam da želi me, da mene će videti u svakoj drugoj, znam da ću mu nedostajati. Ali nas više nema, ne postojimo MI.
Zazvonio mi je telefon. Ah, Marija me zove.
- Halo.
- ...
- Ma nećemo biti zajedno, završili smo svaku priču, nema nas više.
- ...
- Ma daj Marija, ne moraš sa njim da pričaš, ne brini se ništa,ja sam ok, mislim da je ovako i bolje, za mene, tebe i sve.
- ....
- Hajde, ponesi stvari da spavaš kod mene.
- ...
- Čekam te.
Bilo je to sasvim obično popodne, pričale smo, smejale se, slikale, ogovarale, sasvim uobičajeno prelepo popodne sa najboljom drugaricom posle dužeg vremena. Do sad sam još i razmišljala o osveti, ali posle ovog popodneva odustala sam, nisam mogla da povredim ono što toliko volim, bez čega ne mogu. Ovom prijateljstvu je suđeno da bude večno, nisam smela da ga uništim, ne posle ovih trenutaka. Toplina mi se vratila u srce, opet je sve bilo savršeno, ono mala sitnica što nas čini srećnim. Moja najbolja drugarica, moja jedina snaga, jedino zrno sreće. Ništa nije moglo da uništi ovu sreću, niko nije mogao da mi je oduzme. Ona je tu i ne nestaje. Nakon što je otišla kući, pričale smo telefonom još neko vreme, nakon toga legla sam da spavam. Razmišljala sam o ovom divnom danu i živela da tako ostane zauvek. Prvi put posle dužeg vremena nisam imala košmare, imala sam divne snove, ljubav je bila svuda ispunjavala svaki delić moga tela, moje duše.
Probudio me zvuk mobilnog telefona, poruka. I to od Miloša. Šta sad on hoće? Zar nismo završili zauvek? Tako je on hteo.
"Andry, moramo da pričamo, važno je, moram da ti kažem zašto sam ovoliko zbunjen, šta me muči. Pls da razgovaramo."
Bože da li je on normalan.
"Reci šta te muči slobodno."
"Ne mogu preko poruke, doćiću sutra do tebe."
"ok! Idem sad da spavam, laku noć."
Stigla mi je neka poruka, ali me je mrzelo da se pomerim da vidim.
- Andry, Andry.
- A?
- Probudi se!
- Šta ćeš ti ovde?
- Pa zar se nismo dogovorili da se vidimo? Da dodjem do tebe?
- A daaa... Kako sam zaboravna. Ali nisam znala da ćeš doći tako rano.
- Rano? Pa sad je 13h.
- Jaoooj, uspavala sam se, jaoj izvini.
- Ma opušteno, znam ja tebe.
Srce mi je poskočilo, naravno da me je znao, kako me ne bi znao, koliko mi se samo puta desilo da se uspavam, tako tišično za mene. Ali me je nekako obradvalo, nisam očekivala to, iako sam to znala, prosto me je oduševila njegova rečenica. Ne verujem da mi se to dešava, osećam se božanstveno i to samo zbog jedne proste rečenice, jedne činjenice koju sam već znala, ali mi je sad mnogo značila.
- Znam da znaš.
Skočila sam sa kreveta i otrčala u kupatilo. Čim sam ustala skapirala sam da sam samo u donjem vešu, na trenutak me je bio blam, ali onda sam shvatila da je to ipak samo moj Miloš. Moj Miloš? Molim? Andry šta si to rekla, moj? Andry Bože šta ti se dešava, on nije tvoj, znaš to.
- Miloše ček idem do wc-a, sačekaj me tu, sad ću doći. Brzo ću ja.
- Okej, čekam te baš ovde.
Na brzinu sam se spremila u kupatilu, i vratila se u sobu.
- Pa dobro Miloše, zašto si došao sad? Posle svega od juče, zašto si ovde?
- Moram da ti kažem neke činjenice, neke stvari koje su se desile dok nisi ovde bila. Ne mogu da te gledam i lažem, možda neko jeste spreman na to, ali ja nisam, ne mogu to da trpim. Zaista mi je žao zbog svega, i kajem se. Nisam zaista hteo da uradim to, nisam bio pri sebi, otišla si, umirao sam, a činilo se kao da tebe nije briga.
- To nije istina, mene je itekako bilo briga, ali nisam mogla da istrpim da me ostavip da me napustiš, morala sam da pobegnem.
- Ali ja tebe ne bih ostavio, ne bih te napustio, ali posle ovog danas ti ćeš hteti mene.
- Hajde bre dosta, reci više o čemu je reč.
- Mislim da je bolje da pozoveš i Mariju, mislim da treba da zna.
- Opet Marija, zašto ona mora da bude umešana u svaku sitnicu koja se tiče nas. Neću da je zovem.
- Dobro kako ti kažeš, znači da pređem na stvar.
- Pređi više, nemoj da me nerviraš.
- Dobro, jel se sećaš svega od prošle godine? Svega? Onog našeg razgovora na kiši, pa posle poslednjeg našeg susreta kada sam te zaustavio na ulici, tvog bežanja i nepovratka.
- Sećam se.
- Pa bio sam očajan, nisam znao gde ću sa sobom, nisam znao šta da mislim, sve mi je krenulo ka dnu, sve jre propadalo. Pomagali su mi razgovori sa Marijom, jer je ona isto to osećala, isto joj je bilo. Jednostavno nedostajala si mi.
- I šta je tu toliko strašno?
- Čekaj da ti ispričam do kraja.
- Nastavi.
- I tako smo jedan dan bili kod mene, bili smo sami, pričali o tebi, smišljali plan kako da dodjemo do tebe, ali pošlo je drugim putem, počeo sam da pijem, i napio se. Nakon toga u Mariji sam video tebe, mirisala je na tebe, video sam tvoju kosu, oči ma sve tvoje, počeo sam da je ljubim, dugo se opirala, ali je na kraju popustila. I na kraju smo spavali.
Stajala sam gledajući u njega, oči su mi bile pune suza, ne mogu da verujem, to mi je prećutala, zašto meni to niko nije rekao, zašto ja to ne znam, ali čekaj Miloš meni govori sada. Srce je krenulo da se kida, da boli, da plače, vrišti, zove u pomoć. Pala sam na kolena, plačući. Prišao mi je Miloš zagrlio me.
- Idi, odlazi. Ostavi me na miru, odlaziiii.
- Neću!
- O da hoćeš. Odlazi.
Dobro idem, ali dolazim kasnije moramo da razgovaramo. Krenuo je ka vratima, u tom trenutku je neko krenuo da ulazi.
-Šta ćeš ti ovde?
Svo troje smo u isto vreme rekli to.
p.s. pisacuu joooss xDDD

Dodat je novi deo. Nadam se da će vam se svideti.

Dodat je novi deo

Dodat je novi deo

bice od tb nesx ^^